Календари су једногодишње „биљке“. Око Нове године стари табак датума мења се новим да изнова, са зида или радног стола, марљиво подсећа на важне дане. Сладокусци календара ће у мору различитих тражити оне чије су мотиви у контемплацији са њиховим животним интересовањем или понеком жудњом. Тако, док је поглед у потрази за неким заокруженим уторком или празником, мисли посматрача лако одлазе на тиркизну плажу са палмама, риболов на Кавказу или у аутомобил високе класе са пратњом врло пријатног изгледа.
Данас, календари генерално не заузимају централно место у маркетингу. Компаније и организације у склопу својих промо пакета деле материјале где се често нађу и календари. Одабрани из неког општег каталога, иако на око лепи, календари су креативно занемарени. Мало је истински оригиналних решења која таквим форматом доносе неку занимљиву причу, снажно преносе поруку и тако, рефлектују организациону културу и вредности дародаваца календара. Ипак, попут мини билборда, календари имају потенцијал да поред свакодневног подсећања посматрача на датуме, ефектно шаљу и друге, упечатљиве поруке.
Теза „да се са календарима нешто треба предузети не би ли се више креативно ангажовали“, покренула је нашу дружину одлучне намере да се направи календар са „причом и стилом“. Кренули смо дословно од писање „сценарија“ и добре припреме а затим се прешло на „шкљоцкање“. Овом фото-стихо-причом желимо да Вам приближимо идеју али и веома лепо искуство које прављење календара инспирисано поезијом може да приреди.
Пред Вама се налази прича о корпоративном календару компаније Електроисток-Изградња „Србија сликана поезијом“ за 2020. годину и кратак осврт на мотиве, симболику и занимљивости процеса његовог настанка.
Календар се тематски ослања на одабрану поезију наших истакнутих песника да дочара карактер и културу Србије кроз фотографије инспирисане песмама. Сачињене композиције песама и сцена на фотографијама изражавају тзв. „културни патриотизам“ уздизањем симбола љубави, живота, слободе, части, знања, различитости… У некој мери, приказани су и лирски моменти смрти и страдања неизоставни у нашој родољубивој песми због бурне историје, народне патње и чежње за слободом.
Уз фотографије које визуелно дочаравају песме али и мотиве Србије, странице календара носе испис строфе или неколико стихова. Циљ је да се посматрач инспирише да, ако већ није, прочита или преслуша целу песму а да затим оствари везу између мисли песника и наше визуелизације стихова. Овако сачињене композиције, непретенциозно, треба да изазову посматрача да се замисли пред сценом и осети емоцију коју она са собом носи и изазове осећај припадности једној култури.
У следећим редовима је прича о настанку и мотиву сваке од 13 фотографија које чине календар као и по нека занимљивост о песнику, песми и самом процесу настанка слике.
Јануар је месец у којем се слави Свети Сава. Јован Јовановић Змај је био једнако изузетна личност као и Растко Немањић који у пару на најсветлији могући начин прожимају српску историју и културу. Спој пронађен у њиховом деловању и посвећености деци и просветитељству се савршено уклопио. Стихови чика Јове Змаја указују да вера својим духовним утицајем треба да отвара нове видике путем школе и образовања. Фотографија, настала у крипти Храм Светог Саве, слави будуће нараштаје и одаје велико поштовање за просветне раднике. “Слава ученикова је слава учитељева.” ~ латинска пословица
Занимљивост: Иза кулиса ове фотографије поред Мирјане, „наставнице“ и деце: Дивне, Јасне, Милице, Лазара Т. Андреја и Лазара П. је било још десетак људи. Сви учесници испред и иза фото апарата су запослени у Електроисток Изградњи и њихове породице тако да је крајња фотографија један од породичних портрета компаније.
За песму „Домовина се брани лепотом“ и писца није потребан специјалан увод. Нема бркооова који су донели више радости великој и малој деци кроз песме и „фазоне и форе“ од Ршумових. Једну Ршумову опаску о овој песми “Па зар није Достојевски написао да ће лепота спасити читав свет?!” ми би смо допунили да сигурно хоће али само уз “знање и лепо васпитање”. Утисак је да смо сасвим лепо искористили докторску промоцију Јелене, супруге нашег „директора фотографије“ Бате у којој су се скупили сви епитети из песме. Др Јелена, портрет Доситеја у позадини и Београдски универзитет су наш људски и уметнички дојам Ршумових мисли. Утисак нам је да се и Чика Ршум са овим сложио јер се лепо обрадовао овом календару и тражио их је туце.
Занимљивост: Прва замисао фебруарске сцене је била да се у част државности Србије и Првог српског устанка, на Чегру фотографише припадница Гарде Војске Србије са сабљом где бисмо имали другачије осликане симболе и мотиве исте песме. На нашу жалост и поред добре воље одређених служби Министарства одбране, Војска Србије није дала сагласност за овакав подухват. Та жал, данас је на сву срећу остала само анегдота. Неки докторати заиста вреде да их сви „виде“.
Књижевно сидро звано Десанка Максимовић је дубоко укопано у културни код народа. Песма „Србија се буди“ саткана од чистог родољубља, од старта је била велика инспирација за читав „ уметнички правац“ календара. Десанка је ову песму писала инспирисана устаницима НОБ-а који су деловали њеном родном Бранковином. Љубазношћу Народног Музеја Ваљево и особља музеја у предивном амбијенту Бранковине добили смо прилику да непоновљиво „ухватимо“ симболику рађања, плодности, слободе… ликом прелепе ваљевке, Александре, у том тренутку труднице.
Стихови „Уздах са Дунава“ су дословно интерпретирани помоћу дечака Николе који је током фотографисања био све само не како стихови тврде „замишљен“, већ попут сваког дечака неухватљив и врцав налик на живота самог ДИС-а. Јединствен у стилу али не баш одобраван од савремене песничке „елите“ тог времена, ДИС је своје песничко надахнуће и потпору пронашао у боемским круговима око Скадарлије. Његова лична судбина се, на жалост, уклапа у модел многих поета трагичара тог времена.
Чини се да је у сваки камен Фрушке Горе Бранко Радичевић уградио део своје душе и уметничког дара. Поема „Ђачки растанак“ је једна од Бранкових најлепших елегија и директно обраћање Сремским Карловцима и Фрушкој Гори за које је током живота био веома везан. Панорама Сремских Карловаца зрачи дубоко укорењеном историјом и културом ових крајева Србије.
Занимљивост: Алтернатива стихова Ђачког растанка је био део песме…
Милан Ракић је у песми „На Газиместану“ у најдубљем заносу изнео размишљања и емоције према можда највећем миту српске историје, о Косовском боју. Колико је у то време појам патриотизма био неукаљан и чист најбоље описује ово Ракићево сведочанство преузето из књиге Ратници Црне руке – бесмртна претходница, С. Павловић, Нови Сад 2017, стр 145-146:
„Био је добровољац у чети Војводе Вука. Мали број његових сабораца је знао да са њима ратује човек који је написао песму „На Газиместану“ коју су они често рецитовали у тренуцима пред борбу. Ракић овако описује долазак на Косово поље: „Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе. Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант: “Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?” У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче. “Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан на којем је Обилић…” Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: “На Газиместану од Милана Ракића!” Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и оста висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: “Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је са нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду Војводе Вука!” И одмах одјекну командантов глас: “Добровољац Ракић, напред!” Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе, први и последњи пут тада.“
Нико не даје тако јасну слику равничарске идиле помешане са љубавним јадима као Балашевић. Песма “Људмила” оживљава Тису током јула са свим различитостима народа који око ње живе. Добра припрема и обилажење локалитета пре дана самог фотографисања су помогли да крајњи избор фотографија буде слатка мука целе екипе календара. Лик очаравајуће Људмиле је одиграла пак једна Богдана, без чије продукцијске и супружничке подршке цео календар не би имао почетка, краја а дозволите ми ни „ тог смисла“. Породична продукција овог календара памти и једног „шогора“ Стеву без чије организације, обилажења њива по жеги, веслања по киши и чурушког гостопримства, не бисмо имали прилике да видимо ни опалу ни надошлу Тису.
Занимљивост: Оригинални план фотографије је био да се у позадини види Људмилин отац, стиховима описан „стари јој је био лађар, полу Румун полу Мађар, бесни кер“. Све је било договорено дан раније са извесним локалним чуружанином господином Милетом Костићем који жилавих руку, љутог и гаравог лика беше као изашао из песме. Али авај, у договорено време сутра послеподне госн. Миле се није појавио а фотографија је морала да се уради. После, кажу, да је тог јутра отишао да са комшијом пече ракију… Венац од ивањског цвећа и није баш био од ивањског цвећа јер у то доба ивањско цвеће већ прошло. Неке веште руке су га ипак исплеле да украси лепо лице заводнице.
Оскар Давичо у својој песми „Србија“ попут каквог поете психолога потпуно разоткрива и описује све мане, врлине и тајне менталитета људи овог простора које егзистирају ванвременски. Лепу децу, песму и шљиву је лако ухватити у једној фотографији али заједно са мирним стадом је резултат крајњих напора 6-7 људи и једног пса у овчијој потери. Уз велику помоћ Туристичке организације Горњи Милановац и културно уметничког друштава али пре свега залагањем нашег колеге Јована, настала је фотографија на којој су у првом плану Тара и Урош најлепше могуће оживели Оскарове стихове Ооој Сбијооо…
Занимљивост: Овим путем се захваљујемо колеги Јовану који је био вољан и вичан да ухвати младно јагње па да га пусти да бисмо имали алтернативну фотографију. Труд се свакако исплатио на пропланку села Клатичева али тако да се јагње ипак вратило забринутој мами овци.
Фотографија месеца септембра „Волео сам девојку из града“ је омаж песми из пера Добрице Ерића која се настанила дубоко у душе свих боема а пева се са мераком каквог само има у Мирослава Илића. Гружански крај је био изврстан домаћин а посебно Бојан власник ергеле и Коњичког клуба Крагуј. Анастасија и Марко омладина и будућност Електроисток Изградње су маестрално „одиграли“ целу љубавну село-град-село заврзламу уз предивног црног ат-а, вранца.
Занимљивост: Вранац је заправо враница, кобила Имке. Необично миран и питома кобила коју поред нестварне лепоте можемо да препоручимо свакој филмској продукцији због изузетне сарадње током фотографисања. Прави, лепо васпитани коњи заправо уопште нису тврдоглави као што се прича.
Да не бисмо препричавали, најбоље је да као „Октобарски“ увод прочитате сажето сведочење о песми „Еј Салаши на северу Бачке“ великог господина Звонка Богдана која се може пронаћи овде:
http://www.yugopapir.com/2014/09/zvonko-bogdan-kompozitor-kako-sam.html
У част жртава првог светског рата песми „Плава гробница“ Милутина Бојића није било пуно алтернативе нити двојбе око одабира за страницу „Новембар“ месеца када се обележава дан примираја. Пасус из чланка Wикипедија о Милутину Бојићу даје најбољи шлагворт о овом песнику: „Иако је живео само 25 година (Милутин Бојић), оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона.
Занимљивост: Прва замисао да у околини острва Крф или Вида, наш фото-маестро Бата услика „спутане моћне крме“ није заживела. Ипак сцена чувене табле са исписом песме „Плава гробница“ са острва Вида оставља снажан утисак трагедије једног народа за не заборав, дубоки наклон и вечно поштовање.
Фотографија планирана за календарски „Децембар“ је аутору уметнички а дозволићете и лично, због специјалне наклоности ка Алекси Шантићу, представљала највећи изазов и доносила највише стрепње око саме реализације. Међутим Шантићево „Претпразничко вече“ је до те мере дескриптивна и инспиративна песма која јединствено осликава празнични дух месеца децембра, да је визија фотографије била беспрекорно јасна. С друге стране, велику срећу у продукцији имали смо у несебичном пристанку и помоћи госпође Весне Марјановић наше чувене етнографкиње која је по идеји саветовала, препоручила и обезбедила локацију и сараднике. Центар за културу Вук Караџић Лозница је великодушно допустио да се у Вуковој кући ослика шантићево присећање породичне и празничне топлине када је био дечак. Марија, шантићева „мајка“ са фотографије, девојка неописиве енергије, је са незамисливом лакоћом, организовала, обукла и чак довезла Сару, Катарину, Дарка, Александра и Ђорђа протагонисте породице младог „Алексе“ да је све остало текло као по воску „лојаних свеијећа“ из шантићеве баладе.
Занимљивост: Технички ова фотографија је такође била најзахтевнија. Светло и крајна обрада су истакле Батине вештине фотографије и обраде. Рефлектор који је обезбедио реално светло у просторији је дигитално уклоњен док је ватра у огњишту уметнута тако да зрачи светло у просторији и открива благостање на лицима шантићеве породице.
Насловна фотографија календара „сликаног поезијом“ у комбинацији са чувеним стиховима Душана Васиљева целу причу ставља под свод планине Голије и земље Србије. Током истраживања и писања сценарија за календар Душан Васиљев, његов песнички опус, рад и генерално живот су били откриће вредно сваког помена и насловног места у календару. Поред чувених стихова саме насловне песме „Домовина“ пажњу привлачи карактер овог младо преминулог Кикинђана, експресионисте антиратне оријентације и уметничке душе заточене у безнађу служења аустроугарске војске.
Занимљивост: Иако првобитно планирано да се фотографија по умерено и „сликовито“ облачном дану уради на највишем врху Голије, Јанковом камену, зарад добијања лепе голијске панораме која би се уклопила са стиховима „то је љубав за облак што плови овуда за песму што се овде разлеже“… експедиција календара је на тежи начин научила да пред полазак на пут преко планине, чак и у летњем месецу, треба да консултује АМСС. У том периоду се радила комплетна реконструкција пута преко Голије те се уз дужу и труцкаву вожњу преко туцаника ипак стигло до Дајићког Језера где смо помоћу дрона успели да направимо живописну и облацима зачињену фотографију.
Процес настанка календара је било скоро па нестварно искуство… од истраживања песника, поезије, одабира стихова и планова сцена, организације до последњег отварања бленде фото апарата и детаља дизајна. Крајњи производ шаље поруку свих људи који су учествовали у његовом стварању о важности неговања културе и књижевне речи у времену када се она потискује а некад чак и скрнави од стране „маинстреам“ медија. Међутим, овакве вредносне поруке буду одмах препознате и поред свакодневно густо емитованог шума кича, лажних вести и скретања пажње јавности на „ниске страсти“. Доказ томе је календар „Србија сликана поезијом“ који штампан у тиражу од 1000 ком зидних и 500 ком стоних, буквално разграбљен. Истина, издање није било комерцијалног карактера те су календари искључиво поклањани и дељени пријатељима и партнерима компаније Електроисток Изградња али увек са молбом да се добије комад више. Свим живим песницима или живим породицама упокојених песника су послати примерци.
Овим сведочењем бележимо и једногласни закључак екипе календара да је оно највредније од свега, заправо ентузијазам и безрезервна подршка свих људи који су помогли да се овај пројекат реализује. Све што сте видели у овом календару је било само замољено лепим речима, и „плаћено“ пријатељским сусретима и смехом без једног јединог утрошеног динара.
Култура у људима буди племенитост, храни душу и поклања само најлепше! Један календар о томе умеће да „пева“ све до краја 2020! Не планирамо ту да станемо.
Иван Јованов, део екипе
Заслуге за стварање календара „Србија сликана поезијом“ за 2020. годину
Продукција: Електроисток Изградња ДОО Београд, Директор: Радиша Костић; Одељење за продају и маркетинг, Аутор: Иван Јованов, Припрема: Јован Томић; Фотографија: Милан Јовановић – Бата (Мемориес бy Бата); Дизајн: Владимир Поповић
Календар „културни патриотизам“ је плод труда и ентузијазма свих учесника, ликова на фотографијама и пријатеља који су омогућили стварање календара без икакве накнаде.
Захвалност
Завод за интелектуалну својину Републике Србије; Народни музеј Ваљево; Удружење за очување старих заната и вештина “Бели Орлови”; Фестивал “Јуст оут”; Рибља чарда “Тиха Тиса”,Чуруг; Туристичка организација Горњи Милановац; КУД „Шумадија“, Горњи Милановац; Коњички клуб „Крагуј“, Крагујевац; Дида Хорњаков Салаш; ГКУД „Раванград“, Сомбор; Центар за културу „Вук Караџић” Лозница; КУД „Караџић“ Лозница.
Ликови на фотографијама
Јануар: Наставница: Мирјана Паликућа, деца: Дивна Ђорђевић, Јасна Ђорђевић, Милица Паликућа, Лазар Паликућа, Андреј Шимпрага, Лазар Томић; Фебруар: Јелена Новаковић Јовановић, доктор биолошких наука; Март: трудница: Александра Павић, борац НОБ-а: Иван Јованов; Април: дечак: Никола Јовановић; Јун: књегиња Милица: Александра Вукадиновић, кнез Лазар: Лазар Василов, деспот Стефан Лазаревић: Михаило Митровић; Јул: Људмила: Богдана Младеновић Јованов; Август: девојчица: Тара Јовановић, дечак-трубач: Урош Васиљевић; Септембар: девојка из града: Анастасиа Шимпрага, момак са села: Марко Јанковић, коњ вранац: кобила Имке; Октобар: Буњевци, девојка: Сања Торди, момак: Стефан Чапо; Децембар: млади Алекса Шантић: Дарко Шаулић, мајка: Марија Николић, отац-гуслар: Ђорђе Николић; комшија: Александар Цветиновић, сестре: Сара Савић и Катарина Лукић.
Ауторска права
На основу члана 49. Закона о ауторском и сродним правима, испуњени су услови у вези са јавним саопштавањем кратких одломака ауторског дела (право цитирања) без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде. Сва права на преузимање и копирање календара у целости задржана.
